....зато ћути бато!
Тако је беше гласила песмица коју сам чуо у "Коларићу Панићу" давне, ко зна које године.
Сада се поставља питање зашто је ћутала глумица Н.Н. и друге. Сви су генерали после битке и сви сумњају или пак блате осумњиченог. Храна за душу, можда и за пишу.
Тешко је ћутати. Мене су ућуткивали, тата, бивша супруга, бивша ташта. И тако....
Док једног лепог дана, или више дана, нисам пукао као промућкана флаша кокаколе кад се отвори одједном. Онда су они заћутали, а ја сам схватио да ћутање није злато. Није ни драње ни викање. Није ни бескрајно трпљење разних притисака који те сабијају и од тебе праве крпу по моделу и жељи оних који воле да ћутиш, кад они не желе да искажеш свој став, а после траже да им причаш и да имате неку комуникацију.
Е па другови, што каже Нејгауз, то се не може.
Може, али су последице такве да ћеш увенути и неће те бити, само ћеш постојати.
Разумем ћутање ових глумица. Нико од мојих родитеља није чуо од мене увреде које сам добијао у школи, понижења која су ми ушла у кости. Било ме је срамота од себе самог и страх од свих и свега.
Млада глумица је осетљива категорија. Да, њу води и амбиција (какав ужасан грех зар не?). Али воде је и осећања стида и поноса, страха и неповерења.
Уосталом, пустимо мало да правосуђе ради свој посао (ако може) и који камен мање и на оне који су оптужени.
Знамо зашто.
No comments:
Post a Comment