Раскид

Одлучио сам да раскинем. Није ми много тога било по вољи. Има сигурно нека друга, боља, са више понуда, са мањом ценом.

Посегнуо сам за једном таквом, а онда када се прочуло за раскид, зазвонио је телефон. Пошто на мом телефону не ради звучник, уопште не чујем глас оног ко ме позива, нисам могао да одговорим. Само сам знао да сам позван због раскида и да ће ме молити, не буквално, али онако...суптилно, да останем.

То се и десило, позвао сам ја њих и одмах су ми понудили Ј5 за динар уместо за 10 000 и још мнооого других повољности.

Одавно нисам тако дигао реп, завртео главом, дигао нос, па да ми се одмах приђе да се не љутим више, да заборавим шта је било и добијем неки леп угођај плус.

Сви имамо своје цене, што каже Џорџ Бернард Шо (или Оскар Вајлд, не сећам се тачно), сви смо....курве на свој начин.

Ово је мој.

Припреми се добро

Идем на посао ван Београда. Пре неки дан сам имао ситуацију да сам морао да излетим из аутобуса на једној станици пре места у ком радим, јер ми није било добро. Боље да не описујем шта ми није било добро и како је изгледало сналажење у природи да би ми било добро.

Да не дужим, снађох се хвала Богу и убрзо уђох у следећи аутобус до радног места.Стигох скоро на време.

Радим у једној школи. Лепа школа, дивни наставници. Сви су (углавном) веома посвећени ученицима, раде и труде се да деца нешто науче и овладају свиме што је потребно.

Једино што ме ту мало фрустрира (мало) је то што морам да пишем припреме за сваки час, оне морају да имају разне елементе, а поред тих припрема морам и месечне и годишње планове, извештаје на тромесечју, извештаје стручног већа. Поред тога редовно и дневник и педагошку свеску, ђацима портфолио и себи портфолио... Морам и стручно да се усавршавам 20 сати годишње по разним К и П....не псујем, то су Компетенције (има их 4) и Приоритети (не знам колико њих има...) и сваки семинар за стручно сврш...пардон, за стручно усавршавање има свој К и П. Тамо нас некад мало и грде, па питају "а колико Ви остајете на послу?" и говорили су нам  "некада су просветне раднике буквално хватали са улице и уваљивали им дневник у руке". Не знам како су знали да су ти људи на улици просветни радници и да су квалификовани за неки предмет.

Док ја касним на посао или чучим у брду изнад....добро, то нећу у детаље, обећао сам, тамо нека Станија или Тијана Самсунг Галакси или Сандра Куртоазија, живи на рачун државе, псује, јебе се по неким собама са централним грејањем (извините на речнику) и добије паре и публицитет за то.

А мене опомињу да не крадем државу и да одржим све додатне или допунске часове (иако имам 3 часа редовне наставе преко норме, можда и 4, нисам упућен јер ме мрзи да читам заааААакон).

Гледам оне трафике, пекаре...одеш тамо радиш, продајеш цигаре, кондоме, бурек са месом или са шнуком...и идеш кући. Нема писања припреме за свако парче мини пице или за сваку дрину без филтера коју си продао.

Али ипак сам ја академски грађанин, ако се то тако каже. Имао сам и јавне наступе, свирао сам и у иностранству прошле године. Али добро, то су неке успомене које не може да плати никакав новац. Греота би било да одем у неку пекару или трафику. Мада, можда ми пукне филм и кажем "набиј..." хоћу рећи "довиђења, видимо се у "Зуму" или свратите до пекаре "Мијаоу" правимо одличне лење пите.

До тада, пишем припреме, усавршавам се стручно и носим увек марамице са собом да ми опет не буде фрка у аутобусу .....упс, рекох да нећу о томе!

Пробој

Прошлог новембра кад сам по други пут у животу дошао у Лондон, први мотив који ми је остао у сећању је бакица која држи неку дрвену тацну са гомилом беџева у облику маковог цвета "poppies", симбол Првог светског рата, тачније симбол погинулих војника на ратишту у Француској. Бакутанер стоји на излазу из метро станице и продаје беџиће, стреља очима ако нећеш да купиш! Већина људи које смо сретали тих шест дана, је носила тај беџ-цвет.
Поред Вестминстерске опатије су били пободени крстићи у знак сећања на погинуле, а у Националну галерију смо хтели да уђемо то вече у некој густој колони, али су нас љубазно обавестили да је то само за званице догађаја посвећеног Дану примирја или Победе у Првом светском рату....Великом рату.
Помислио сам да је то у ствари стогодишњица, али позабавивши се мало математиком, схватих да је била 99-огодишњица, али врло осетна, са свим пропратним симболима који приличе таквом сећању на изгинуле за слободу.....чију год.

Мало пре сам отворио фејсбук и видео слику девојке у народној ношњи, а у ствари није девојка. Јесте народна ношња. Аха!...то је геј парада...или није само геј парада...добро. Нема везе. Сећам се многих дана када су ме моји вршњаци уз пут, у школи, у блоку, кад ме сретну радо ословљавали са "Педеру!!" што због мог изгледа, понашања и других њихових поимања о мени. Морам да признам, да сам којим случајем тада био бар три пута јачи и пет пута луђи и храбрији, сваком од тих храбрих мушкарчина бих разбио вилицу уз упутство да се, кад се поново сретнемо, мени обрате са "Здраво Драле, како си?" и радо бих им узвратио поздравом ако поступе исправно.

Овако сам ћутао, и у својој тишини трпео такво понижење, док нисам мало одрастао и охрабрио се да на себи порадим и нађем девојку и да не морам ником да доказујем да ли сам педер или нисам. Иако се сећам лаганог подсмеха једне другарице кад сам јој преко телефона јавио да не могу да дођем на неки догађај јер идем да се видим са девојком.

Али да се вратимо на ове наше теме.

Покојни Радован Биговић, свештеник, професор чија сам предавања слушао повремено, је једном приликом изјавио како му се чини да људи немају свој став. Тада сам почео да схватам да имам право да имам лични став и да се он разликује од твог читаоче или од нечијег другог, ма ко тај био.

Срби су данас или већи Срби од Срба или већи педери од Елтона Џона. Или ћеш да добијеш штанглу у  главу ако си геј или чак ако само изјавиш да су и геј људи-људи и твоји пријатељи. Или ћеш да будеш клерофашистодесницозатуцано--(допунити према нахођењу) ако кажеш да ниси за геј параду, или бар ниси за геј параду на дан Пробоја Солунског фронта (не знам да ли се пишу ова велика слова, али не познајем добро правопис).

Мислим да је изузетно перфидан гест којим се дозволила парада која је данас одржана у Београду, са све народном ношњом. Перфидна, јер пре свега нисмо као друштво, нација, грађани, појединци....схватили да је ДАНАС тачно 100 година од како је Српска војска, изгладнела, васкрсла, једва преживела албанску Голготу, успела да се опорави и  дошла до Солуна и одатле пробила зид, фронт, пут ка отаџбини у којој су децу, жене, људе, старце и старице малтретирали, убијали и понижавали.

Пробој који се чак и у доба комунизма помињао међу људима. Редак историјски тренутак. Понос Србије.

Не могу да замислим да се, било у Британији било у Француској, овако побркају лончићи. Да не говорим о емисијама које сам гледао у продукцији ББЦ-а , о животу погинулих војника, о њиховим потомцима, нотесима, дневницима, сатовима, успоменама, остављеним девојкама код куће. Само кад видим споменик који је подигнут погинулима у бици на Соми, запитам се где су наше емисије, где су наши споменици?

Волим ову земљу. Имам пријатеље који припадају тзв геј популацији, нормално се дружимо. Није у томе проблем. Проблем је кад пресечеш све каблове са прошлошћу, кад бациш све старе албуме са сликама, кад не направиш радосни догађај у част твог прадеде који је тамо јуришао да би се ти после родио и играо фудбал са ортацима на терену. И твој прадеда је волео да живи, али је јуришао да прабаку не би нико малтретирао и да би му родила твоју баку и баба-тетку, да се играју и да воле све људе!