Ћутање је злато

 ....зато ћути бато!

Тако је беше гласила песмица коју сам чуо у "Коларићу Панићу" давне, ко зна које године.

Сада се поставља питање зашто је ћутала глумица Н.Н. и друге. Сви су генерали после битке и сви сумњају или пак блате осумњиченог. Храна за душу, можда и за пишу.

Тешко је ћутати. Мене су ућуткивали, тата, бивша супруга, бивша ташта. И тако....

Док једног лепог дана, или више дана, нисам пукао као промућкана флаша кокаколе кад се отвори одједном. Онда су они заћутали, а ја сам схватио да ћутање није злато. Није ни драње ни викање. Није ни бескрајно трпљење разних притисака који те сабијају и од тебе праве крпу по моделу и жељи оних који воле да ћутиш, кад они не желе да искажеш свој став, а после траже да им причаш и да имате неку комуникацију.

Е па другови, што каже Нејгауз, то се не може.

Може, али су последице такве да ћеш увенути и неће те бити, само ћеш постојати.

Разумем ћутање ових глумица. Нико од мојих родитеља није чуо од мене увреде које сам добијао у школи, понижења која су ми ушла у кости. Било ме је срамота од себе самог и страх од свих и свега.

Млада глумица је осетљива категорија. Да, њу води и амбиција (какав ужасан грех зар не?). Али воде је и осећања стида и поноса, страха и неповерења.

Уосталом, пустимо мало да правосуђе ради свој посао (ако може) и који камен мање и на оне који су оптужени.

Знамо зашто.

Без паметног наслова

 Пре два дана сам са мојом драгом Дејаном седео у колима. Док смо у ауту испијали кафу и јели лењу питу, нисам одолео да не излијем свој бес или огорчење, шта ли већ, услед многих идолопоклоничких изјава већине људи које познајем везано за ... одређену личност (избегавам намерно да кажем о коме се ради). 

Сада смо очевици случајева младих глумица и њихових ментора или старијих колега који су оптужени за силовање.

Два правца су очигледна.

Особе које су оштужене за силовање су објекат излива мржње и маште (шта би им радили храбри заштитници ових девојака).

Девојке су се "тек сад сетиле" да испричају и "хтеле су добре улоге".

Имамо ли ми осећај за другога, јебемо ли што?

Јел има неко свест о томе да је та вест у новинама најпре "храна за душу" просечног читаоца а да је целокупна истина сасвим ван домета спознаје било кога од нас.

Људи радо једу туђе интиме, радо се шепуре пред другима и воле да "снисходе" својим ближњима и даљњима.

Отерати у курац такве, задатак је најбитнији!

Зато 

Шта бленете?

Најтеже је бити свој

 Не знам шта ме вуче да ово пишем

Можда се правдам неком или сам себи

Не волим тачке на крају речеице

Нисам националиста, да пређем на ствар, јер о томе бих највише. Не умем и не волим да браним Српство, пишем ћирилицом понекад, не увек. Разводим се, тражим другу жену. Јебе ми се, да извинете. Иде ми се опет у Лондон, виђа ми се са људима који су интересантни, познати и непознати. Иде ми се и на Златибор са љубавницом. Има ми се још деце. Има ми се и пара, бар за све задатке које сам поставио.

Јебе ми се за острашћеност. Искрено мислим да сам прави Србенда у најпозитивнијем смислу, а опет не желим да икоме то доказујем. Кад год сам паћенички покушавао, зајебао сам се. Поносно сам служио војску коју су многи ултраправославци избегли.

Имам своја убеђења и своја уверења. Имам интуицију коју нисам слушао пар пута и зајебао сам се.

Желим да ме осуде многи да не морам да се више правдам и доказујем. Пизда сам био довољно, време је да преузмем своје бламове на себе! 

Јебите се ако хоћете

Свако добро

Драшко