Потражња

Док сам у тоалет кабини наше школе довршавао оно за шта су Бори тражили 2 динара, неко је посегнуо за кваком и (ваљда) схватио да је закључано, али је одмах поново покушао/ла да отвори, па кад то није успело најзад проговори "ПА мислим, јел заааузеето?" (препознао сам глас наше секретарице Љиље). Дошло ми је да кажем "Па шта мислиш Љиљо, ушао сам унутра да играм игрице и у ствари није зазуето, него ето тако, неко ушао кроз суседни вц и закључао изнутра браву па побегао...или остао?" Ипак сам оћутао јер ми није ужитак да разговарам док обављам...јелте.
Скорашњи догађај је имао сличан образац. У паузи пред интерни час сам се закључао у својој радној соби, погасио светла и легао преко пар столица да одморим душу. Сваки ученик је био обавештен када треба да дође а до тада има још 45 минута. Али неко се нашао убрзо пред вратима и закуцао и почео да отвара. Игноришем. Светло је угашено, нема шансе да ме је провалио. Прође пар минута и опет се упорни субјект хвата за кваку, куца, покушава да ме лоцира. Пролазе ми мисли како је деци све могуће па и тај мој ученик (по психолошком профилу сам брзо детектовао ко је у питању) вероватно има свест да може да ме створи у учионици иако сви објективни налази говоре да ме ту нема! Углавном, капитулирао сам брзо пред жељом ученика и после пар минута сам изашао из собе уз његов радосни поздрав "Добар дан наставниче" иако смо се већ видели тај дан! Осећао сам се макар на трен ко Сидни Поатје у филму "Господину с љубављу".
Пре недељу две, понестало пара. Треба ми за дневне потребе бар 2 хиљаде, али нема. Из музичке школе у коју ми иде ћерка, траже неки податак из ђачке књижице. Одлучим да одмах испоштујем захтеве администрације и узимам књижицу. КАд оно чика Ђока Вајферт или ко је већ на 2000дин ми се смеши са првих страна јавне исправе зване ђачка књижица! Помислих како је ово најбоља функиција тог документа! Младунче је сигурно заборавило на тај дедин прилог или можда бакин, али сад ћу...пардон, сада ћемо сви имати користи!
Велик си Господе, хвала ТИ!

1033

Нисам неки патриота. Ескапизам ми је једна од јачих особина. Али волим и да се хвалим. Не волим да ме прозивају, као ономад у време студентског протеста кад ми је једна асистенткиња на академији, при давању потписа, изговорила реченицу "А теби не би пала круна са главе да дођеш на протест!" Жао ми је што је одмах нисам информисао о две ствари :

1) Био сам први потписник петиције да наша вајна академија уђе у протест (јер иницијатори петиције нису ставили своје потписе већ су се окренули ка првом кога виде у клубу, а то бејах ја тадашњи бруцош, па ме после мој деда Рус плашио како "Драшкић, они тебе видељи да ти потписао, и тамо Даринка Матић Маровић тебе истерати са академије!!!")

2) Лично сам са још десетак, двадесетак колега кренуо првом "ФМУ" протестном шетњом по сред улице Краља Милана уз све трубе тролејбуса и таксија, а у тој групацији дотичне асистенткиње није било, као што нема тоналитета у Скрјабиновој десетој сонати!

Али добро.

Свако од нас има неке своје доприносе који нису доступни очима других, па нас после тих протеста и осталих дешавања, понеки наши ближњи гледају са скепсом и латентном осудом. То је наблаже речено, непријатно. Боље приђи и питај и реци шта имаш. Затражи "извештај" о нечијим активностима па му суди.

Мој тата је велика Србенда, иако је и светски човек. Али не спомињи му да му је син провео 73 дана у 4 наврата у КЗБ (у коју сад, колко чујем, чика Вуле иде да да подршку). Јер док сам тамо носио панцир и борбени ранац, уништавао стомак конзервама и паштетама по осматрачницама КЗБа, ишао по воду са колегама војницима са пушком да не би неки Азем залутао да нас сретне и док су нас учили како се поздравља патрола КФОРа (пушка о десно раме, шлем у леву руку, маши шлемом...али ако они не отпоздраве то није КФОР! Залежи!!!!)...мој тата је, разумљиво, у агонији мало пијуцкао и срећом све се добро завршило у рукама лекара Сремске Каменице.

Ипак су све то лагане ствари у односу на реалност наших људи који живе на Косову. Сигурно свако од нас зна бар један случај страдања народа који тамо не сме и не може да седне у кола и провоза се до неке суседне бање или оде у биоскоп или било где на одмор. Тамо нема одмора. Али овде има. И овде можеш да пошаљеш 234987 на 1'2093829387 да Гоца остане на МАлдивима или да Гуза и Киза излете из ФАрме али да им улети Кеба са Мајонезом. И то за само 100 дин! Повољно!

Али можеш и да издвојиш један смс на стари број

1033

Немој да се питаш дал паре лежу на рачун, дал ће то ићи у праве руке....нема тамо милион руку ал помисли на нечију муку.

На трен.