Маказе чекају а васпитачица се чешља

Синоћ сам опет прошао поред мог вртића. Диван део улице. На минут-два хода од Ташмајдана. И опет мноштво успомена које сад имају неку нову вредност.
За разлику од моје ћерке која је јаслице прихватила на кеца и без проблема, за мене кажу да сам урлао и ударао ногама о под, тако да су ме тамо поново турили тек са 3 године. Онда је све кренуло некако боље. После пар година сам се осећао веома добро. Једна од васпитачица је чак рекла мојој баки како се нагињем преко преграде и  завирујем девојчицама у вц и бацам им џемпере у шољу. Док је износила те оптужбе стајао сам непомично и мислио сам да лаже, док се бака згражавала (бака је била фина, рођена истог дана и исте године као Роџер Мур) али нисам ништа рекао у своју одбрану. Признајем да ми ова тврдња да сам већ тада показивао такву иницијативу да завирујем девојчицама, баш импонује.
Друга васпитачица, тада млада, згодна, са дугом негованом косом, имала је обичај да када спавамо, ако неко показује знаке комуникације и не-спавања, лепо извади оне фине маказе за папир из фиоке, док чешља своју дугу косу, позове тог неспавача уз радосни поздрав "дођи вамо да ти сечем језик". Јадничак прилази док се (нећу навести име згодне васпитачице) чешља и држи припремљене маказе да уреди the final cut! Сећам се лица мог другара, стиснуто, понижено, моли је да му поштеди језик, док ми сви виримо и хвалимо Бога што нисмо на његовом месту. Неким чудом, лепа васпитачица је увек била умољена и одустала је од те намере лишивши нас тако необичног, античког призора.
Методе рада су сада у педагогији много другачије. Мораш да си фин, изузетно пажљив, бираш речи не подижеш глас, обуздаваш темперамент и изражаваш машту, креативност, заинтересованост. Нешто као Пеђолино и покојни Манда заједно. Па још и да научиш децу и да им титраш или татататираш као Бранко и Миња Субота. Не смеш да си као Рушка Јакић, она делује онако строго. Треба само нежно и лепо.
Нема више маказа за папир, њима само можеш да направиш неки колаж или исечеш парче папира са подацима за смотру, кад где и како доћи. Упутства јаснија и детаљнија него на ваучеру за летовање.
Срећа моја па више немам косу и немам шта да чешљам на часу, а немам ни маказе. Имам своје методе.
 

Либидо

Јуче је моја жена разговарала са мамом преко телефона (у даљем тексту са мојом таштом) и чула како ће моја ташта сутра да иде на отварање "Либидо"-а. Та иста ташта често пермутује речи и појмове, нашу улицу зове Миланка Милутиновића. Кад је комшију Драга ударио ауто, он је по њеним речима направио "епрувету" (уместо "пируету") у ваздуху...итд итс...навикли смо на ту дислексију.
Иначе комшија Драго је alive and kickin` да не бринете!
Пошто сам мало више упућен од Коштунице, али смо у просеку ту негде, тек синоћ сам схватио да нам стиже "Лидл" а тек данас схватам да га отвара "највећи син наших народа и народности и свих који нам дођу". У даљем тексту...нећемо о њему.
Многи од нас су запањени или поново запањени јуришем на "Лидл" као ономад на јапанске трешње. Пљунули смо их поо фејсу, те "јебо вас лидл" те "овај купио 130кг пилића" те чекали од јутра....итд...
Лепо нам је све то легло да мало искажемо ставове.
Ипак морам да признам да је мени жао тих људи, и моје таште донекле, мада је она отишла више из радозналости, али и из економских разлога. Не могу да пљунем на ту нашу беду јер је можда у тој маси људи и нека мајка неког мог другара, која сигурно није доконо провела сате и сате, већ вероватно жена нема од чега да направи ручак деци и унучићима, или нема за себе а не жели да узима од деце. Има свега на овом свету.
Ја ово пишем док пијуцкам квас, али неко нема ни за тај квас. Видим коментаре на твитеру како су то већ мртви људи кад стоје сатима за пилетину.
Лако је срати и осуђивати. Где смо ми као појединци заказали? Где смо игубили дух заједништва и разумевања? Како да помогнемо тим људима, или онима који мисле да ће партија да им обезбеди кору хлеба, сендвич и пола паризера?Како им без увреде променити тај "програм" у глави? Лако је рећи да су глупи и неуки, али то је наш народ.
Немам одговор.
Највише ми се ипак свиђа лапсус из прве реченице. Отвара се "Либидо"! WOW! Е то је догађај, то су битне ствари!
НАроде навали!

Храна за мозака

Нисам упућен у то  шта "просечан" становник Србије чита и шта гледа на тв. Али изгледа да се не сатире од Достојевског ни од емисија о историји или култури. О чему ли у просеку размишља и које ли су му главне теме у друштву? Вероватно подржава своје другаре у приватном послу или гаји башту, децу учи правилном писању и вожњи бицикла, охрабрује их, иде са женом у Атеље 212 или БДП, недељом наставља читање романа Љосе или Томаса Мана.
Хм
Изгледа да не баш.
Шта је то уопште просек? Мислим да је то целокупни утисак који имамо о некој појави, у овом случају о нама као друштву, народу, држави. Како год желите.
Не могу да се отмем утиску да тај "просечни" Србин, није баш ни оптимиста ни неки креативац ни ентузијаста.
Јадиковање над државом која не ваља, над овим и ОНИМА, или уздање у дотичне особе које су сад чешће на малим екранима него оне пре...све су то само лоше навике за које више немамо оправдања ако не желимо да их исправимо.
Благи шок доживим сваки пут кад видим неку жену која је година отприлике као моја покојна мама, и још ако делује образовано, културно, уредно...један кобни детаљ ме застраши. Она носи Курир у кеси, или у  корпи у Максију поред јогурта и млека, или га брижљиво савија док узима цигаре и кафу у трафици. КУРИР, па то је "a must have", он је као Микијев Алманах из мог детињства. Као (да извинете) Врући Кај из наших пубертетских дана. Само што бих пре стао у одбрану Каје него Курира, ако бих морао баш да бирам. Јер оно што се у Куриру налази, то ни један Дилан Дог не би добио као случај за решавање (умро би Дилан од прекомерне дозе страве). То пас с маслом, па ни са крем сиром, не би појео.
И такоо, што рече Радош Б., Београд, престоница ФЕСТА, БЕМУСА, Радости Европе, ајд да кажем и "МЕСАМА" (ко воли), спортских дешавања, БИТЕФА, бар 6,7 активних позоришта...пуни своје киоске КУРИРОМ, он је леб мождани, а ПИНК и хепи (ајме какво име) су као нама некад МTV и други страни канали преко којих смо упијали мало "света" крајем 80их.
Ово су нулте године.
Свако у свом дворишту је дужан да буде културан, активан, опран ( и зубе и све спољашње органе да опере) и да чита и тренира и чисти за собом кад треба. Ако неко пљуне поред тебе, слободно реци "Господине, испао вам је сок од зове из уста?! Подигните га да вам не пропадне!"

Life

Неке изјаве не треба слушати док пијеш кафу или једеш мусли или грицкаш кикирики, јер можеш да избљујеш све оно и јадну кафицу да испросипаш ко компу или столу.
Тако сам и ја данас замало избљуво кафу коју у том тренутку нисам пио кад сам слушао напомене из друге руке како нас "држава плаћа оних 10 сати да пишемо документацију" а ми јелте, ваљда то не радимо са оним жаром и ревношћу и како је "све то у нашем раду ок, али нема маште и креативности..." е ту замало нисам повратио јутрошњи сендвич.
Можете слободно да мислите да смо нерадници колеге и ја, и цела наша мала дружина, али знате шта....баш ме брига (у даљем тексту "заболе ме).
Ова држава очигледно није довољно платила одређене лекаре да не дозоле да оде једна фина жена, коју не знам лично али је познајем из куминих прича, њена је кућна пријатељица. Надрљала од погрешне дијагнозе и не-констатовања праве.
Али кога је брига,
Не верујем да ће држава скочити за врат тој лекарској администрацији или коме год.
Али нама латентно прети, стиже нам екстерна (у даљем тексту "ОНИ"), која има власт да свеже и разреши, да ти да двојку па да доучиш занат, или да те дркуцка око припрема, планова и остале жгадије....
Сећам се кад смо се венчавали у општини, било је бар три или пет грешака у изводу из књиге венчаних. Име жениног тате, презиме њене маме, датум венчања и кумино презиме. Морао сам лично да идем да то све поправе у систему.
Мене би моја предпостављена натакла на виртуелни колац и за дупло мање од тих грешака у било којој ђачкој књижици (о сведочанству да не говорим) јер су књижице "јааавне исправеее", иако гомила тих јавних исправа чучи годинам у орману и децу заболе да их преузму.
А кад ОНИ дођу...ако ми пукне филм, има да заиграм на столу од зборнице као  Treat Williams у филму коса уз нумеру

https://www.youtube.com/watch?v=-1LRD3DtFAo

I got life, mother I got laughs, sister I got freedom, brother