Синоћ сам опет прошао поред мог вртића. Диван део улице. На минут-два хода од Ташмајдана. И опет мноштво успомена које сад имају неку нову вредност.
За разлику од моје ћерке која је јаслице прихватила на кеца и без проблема, за мене кажу да сам урлао и ударао ногама о под, тако да су ме тамо поново турили тек са 3 године. Онда је све кренуло некако боље. После пар година сам се осећао веома добро. Једна од васпитачица је чак рекла мојој баки како се нагињем преко преграде и завирујем девојчицама у вц и бацам им џемпере у шољу. Док је износила те оптужбе стајао сам непомично и мислио сам да лаже, док се бака згражавала (бака је била фина, рођена истог дана и исте године као Роџер Мур) али нисам ништа рекао у своју одбрану. Признајем да ми ова тврдња да сам већ тада показивао такву иницијативу да завирујем девојчицама, баш импонује.
Друга васпитачица, тада млада, згодна, са дугом негованом косом, имала је обичај да када спавамо, ако неко показује знаке комуникације и не-спавања, лепо извади оне фине маказе за папир из фиоке, док чешља своју дугу косу, позове тог неспавача уз радосни поздрав "дођи вамо да ти сечем језик". Јадничак прилази док се (нећу навести име згодне васпитачице) чешља и држи припремљене маказе да уреди the final cut! Сећам се лица мог другара, стиснуто, понижено, моли је да му поштеди језик, док ми сви виримо и хвалимо Бога што нисмо на његовом месту. Неким чудом, лепа васпитачица је увек била умољена и одустала је од те намере лишивши нас тако необичног, античког призора.
Методе рада су сада у педагогији много другачије. Мораш да си фин, изузетно пажљив, бираш речи не подижеш глас, обуздаваш темперамент и изражаваш машту, креативност, заинтересованост. Нешто као Пеђолино и покојни Манда заједно. Па још и да научиш децу и да им титраш или татататираш као Бранко и Миња Субота. Не смеш да си као Рушка Јакић, она делује онако строго. Треба само нежно и лепо.
Нема више маказа за папир, њима само можеш да направиш неки колаж или исечеш парче папира са подацима за смотру, кад где и како доћи. Упутства јаснија и детаљнија него на ваучеру за летовање.
Срећа моја па више немам косу и немам шта да чешљам на часу, а немам ни маказе. Имам своје методе.
За разлику од моје ћерке која је јаслице прихватила на кеца и без проблема, за мене кажу да сам урлао и ударао ногама о под, тако да су ме тамо поново турили тек са 3 године. Онда је све кренуло некако боље. После пар година сам се осећао веома добро. Једна од васпитачица је чак рекла мојој баки како се нагињем преко преграде и завирујем девојчицама у вц и бацам им џемпере у шољу. Док је износила те оптужбе стајао сам непомично и мислио сам да лаже, док се бака згражавала (бака је била фина, рођена истог дана и исте године као Роџер Мур) али нисам ништа рекао у своју одбрану. Признајем да ми ова тврдња да сам већ тада показивао такву иницијативу да завирујем девојчицама, баш импонује.
Друга васпитачица, тада млада, згодна, са дугом негованом косом, имала је обичај да када спавамо, ако неко показује знаке комуникације и не-спавања, лепо извади оне фине маказе за папир из фиоке, док чешља своју дугу косу, позове тог неспавача уз радосни поздрав "дођи вамо да ти сечем језик". Јадничак прилази док се (нећу навести име згодне васпитачице) чешља и држи припремљене маказе да уреди the final cut! Сећам се лица мог другара, стиснуто, понижено, моли је да му поштеди језик, док ми сви виримо и хвалимо Бога што нисмо на његовом месту. Неким чудом, лепа васпитачица је увек била умољена и одустала је од те намере лишивши нас тако необичног, античког призора.
Методе рада су сада у педагогији много другачије. Мораш да си фин, изузетно пажљив, бираш речи не подижеш глас, обуздаваш темперамент и изражаваш машту, креативност, заинтересованост. Нешто као Пеђолино и покојни Манда заједно. Па још и да научиш децу и да им титраш или татататираш као Бранко и Миња Субота. Не смеш да си као Рушка Јакић, она делује онако строго. Треба само нежно и лепо.
Нема више маказа за папир, њима само можеш да направиш неки колаж или исечеш парче папира са подацима за смотру, кад где и како доћи. Упутства јаснија и детаљнија него на ваучеру за летовање.
Срећа моја па више немам косу и немам шта да чешљам на часу, а немам ни маказе. Имам своје методе.
No comments:
Post a Comment