Мачор

Две три године раније:
Чекам да уђем у директоркин офис да бисмо нешто урадили, договорили. Не сећам се. У току чекања једна ученица је позвана да дође код ње у офис, да види детенце директоркину мацу на сликама. Лепо. Детенце је задовољно, видело је мацу и сад може на час свог инструмента.
Долазим на ред.
Директорка седи за фотељом, гледа у комп и пита ме "Драшкооо, јел си видео мог мачоора?"
Минимално љубазно одговарам "Нисам" и мало фали да питам "А да ли сте ви видели мог?"

Данашње време:
Директорка ме љубазно замолила да купим за дотичног мачора, храну у пет шопу који се налази близу моје зграде. Важи. Мацану сам набавио храну у вредности 2000 дин, од пара које ми је унапред дала наша supreme commander! Добио је гратис играчкицу  од пет шопа, уз ову клопу.
Исти дан морам да одведем дете на виолину, спремим одело, понесем храну за мачора јер чим испоручим младунче на виолину идем у своју школу да директорки дам храну за Тома без Џерија, дочекам госте из друге музичке школе, да нам ђаци заједнички отандрчу неки концерт да сви поједемо пицу и увече ме чека фенсерај!
Спремам се да изађем, колегиница код које ми дете учи цигу лигу, ме пита да и њу повезем до града на часове. Може. Крећемо из куће. Улазимо у кола, покупимо и колегиницу. У сред Кнеза Милоша, док милимо у гужви капирам да:
1) Бензин је близу нуле
2) НЕма ми мобилног Ј5 који сам добио кад сам тео да раскинем са мобилним гигантом и...
3) Храна за мачора није у колима! (или ти, заборавио сам је негде успут!!!)

Ћутим, причам са колегиницом, све је у реду, детету дајем упутства шта да ради после часа и не зборим о заборављеном аксесорајзу!

Испоручујем друштванце и брже боље натраг кући. Молим БОга да нико није докон да се пење на мој спрат и мазне мачорову гозбу која је сигурно испред улазних ми врата јер тамо имам неки сточић близу лифта и одлажем на њему оно што носим док се обувам! А још више се надам да мој вољени Ј5 одмара у дневној соби и једва чека да га узмем и сурфујем даље и уживам у својој зависности од вајбера и четовања.

Хвала Богу и Гарфилдова квази лазања је ту а и мој Ј5 је спавао у соби.

Исто вече кад су све активности прошле, одлазим у Вилу Јелену на позив да са нашим БК-има прославим, неку њихову фешту. У сред свега пита Богољуб мог тату "Шта ти ради син?" тата му објасни да свирам клавир и предајем. "ХА, значи нема пара, сви уметници а ту нема паре..хахах"

Да

Замало да из џепа платим храну за мачора кога нисам хтео да видим, али добро. Није ми до пара колико ми је до....

Сунђер Боб

Храна у боравку у моје време је била бљак. Тај пљесак киселог млека у спанаћ, поред неке фаширане шницле и тај укус и она куварица Раца која седи поред јадне Јеје и малтретира је да све поједе. Али боравак је сам по себи био скроз кул, доста смо се зезали и правили ситне глупости. Додуше десило се да су, док смо два по два стајали у колони за полазак на тај фамозни ручак, иза мене били Зека и Алеш. Зека метар и жилет, али карактер Роберта Карлајла из "Треинспотинга" а Алеш крупан, глават, али скроз безазлен. Елем, Зека је испробавао свој пиштољ са неким капислама на Алешу, и опалио му у образ неки малецки барутић из те капсилице, али се Алешу свеједно отело једно јасно "Аааа!"
Болело га, није се озбиљно повредио али опет, није пријатно изгледа.
Следеће чега се сећам је Дикенсовска сцена, ручак се тог дана у сред наше клопе обуставља јер учитељица Дара ( у мојој перцепцији огромна, срчана, праведна и "не желиш да се качиш са њом"-жена) наређује да се стане са јелом и приводи и изводи Зеку на сред трпезарије (додуше не за уши) али громогласно изговара "Овај ваш друг је пуцао свом другару у образ!!" и друге одзвањајуће речи, док Зека поред ње стоји са фацом "жалим што сам жив" и очигледно би радије копао канал Дунав Тиса Дунав (иако има највише 10 година у том тренутку) него да га неко овако "линчује".
30 years later
ПП служба пружа помоћ и појачани васпитно-педагошки рад са пил.., пардон децом која имају агр..., пардон, другачије понашање. Наставници губе посао, лиценце, плате..ако им се омакне неки гаф или нека непримерена изјава. Ученици им прете пиштољима, батинама и нико и ништа не реагује. Нема никакве правне "полуге" која би онемогућила ситуацију да се икада деси да се преступници слободно шеткају и ладе јаја на часу и успут малтретируцкају наставнике.
Да не говорим о немоћи и немању права наставника да поставе било какав ниво или стандард макар односа према раду.
За узврат добијамо фразе типа :
"Нисам знао када да дођем"
"Немам вибер"
"Не одговара ми тај термин"
Вероватно би требало одговорити овако "па добро душо, иако пише и у свесци и на вратима кад треба да дођеш, иако си требао/ла/ло да ми јавиш и кажеш да немаш вибер, иако су сви твоји други термини битнији од овог мог.....хајде да видимо шта ти желиш? Шта би волео/ла/ло? Јел идеш на глуму? Јел хоћеш да једеш пре или после часа? Јел гледаш Сунђер Боба уторком око 18? Да померимо час за....."
Морам да признам да бих ја ипак најрадије поступио као Дара (а и волим те Дикенсовске моменте).
Посебна педагошка мера би био ручак: спанаћ са фљаснутом кашиком киселог млека и нешто што личи на ћуфту, а после....скале, етида и Бах!
Па да видиш да МОЖЕ!

Кроасан

Скандал у Паризу.
Французи су грозни, срам их било. Какви ниски ударци.
Јесте, тако је.
Сви су грозни, ми смо дивни. Сви нас мрзе и смештају нам. Само су Руси дивни, ако су они који нас воле и који воле Путина.
Баш тако.

Немци су сви грозни, ми смо дивни, ми смо потомци славних бораца! Додуше немамо обавезни војни рок одавно, али нема везе! Ми смо народ диван, наша историја и први светски рат су славне странице! Да, иако нема никакве прославе истог и нема нигде да се купи Наталијина рамонда па да цео град носи, али зато има свашта да се купи. И то врло јефтино у Лидлу и Аману. Мени треба нови тостер, и можда пудинг од чоколаде са ментолом, подсећа на афтер ејт, онај слаткиш. Мњам...а да 11. новамњбар, извињавам се лапсус (једем па тешко причам)..11. новембар...да да...то је дан победе, ове године сто година. Да, јесте. Сећам се како смо то никад учили у школи, јесте.

Французи су бљак. Мада има она супер нова серија њихова, нека спикерка па нека убиства. То волим да гледам. А Немце мрзим, али зато волим Баха и Шумана. Али гадни су. Руси су најбољи, иако те гледају с висине ако не знаш да причаш добро њихов језик.

И шта кажеш, Французи нам га забили? Ма не него ће да кажу мрш! Тачију, и да нас ставе на чело колоне! Шта смо па очекивали?! ШТа смо очекивали од француске спољне политике? Не од народа Француске, њих има их преко 50 милиона! Нису сви исти сигурно!

А да ми мало ипак ставимо прст на чело? Шта смо икада урадили за нас саме, за нашу историју, прославе, јунаке и углед? Где смо лобирали, које смо пријатеље и како стицали? Како смо ангажовали нашу, не малу, дијаспору да нам помогне у Америци, Француској, Британији и Немачкој? Где је то све? Која акција је пала? Или се седело и дробило о политици? Као што се пљује по Нолету кад посрне или као што се пљује по свему и баца ђубре кроз прозор и у реку и у језера?

Искрено, јако сам пристрасан и има народа и земаља које волим баш и оних које много ни не волим, али не мрзим. Конкретно Французи нису моја шоља чаја. Али, нема везе, јер сам убеђен да је суштина да нисмо научили ништа од Арчибалда Рајса, чију књигу сад читуцкам. Нисмо мрднули ни гузицом ни сивом масом (која се претвара у пинк масу полако) да нешто урадимо од ове лепе земље и свега што нам је дато у аманет, сећање, историју и у могућност за неку будућност!



Одох да грицнем кроасан, јел сам сад издајник?