Две три године раније:
Чекам да уђем у директоркин офис да бисмо нешто урадили, договорили. Не сећам се. У току чекања једна ученица је позвана да дође код ње у офис, да види детенце директоркину мацу на сликама. Лепо. Детенце је задовољно, видело је мацу и сад може на час свог инструмента.
Долазим на ред.
Директорка седи за фотељом, гледа у комп и пита ме "Драшкооо, јел си видео мог мачоора?"
Минимално љубазно одговарам "Нисам" и мало фали да питам "А да ли сте ви видели мог?"
Данашње време:
Директорка ме љубазно замолила да купим за дотичног мачора, храну у пет шопу који се налази близу моје зграде. Важи. Мацану сам набавио храну у вредности 2000 дин, од пара које ми је унапред дала наша supreme commander! Добио је гратис играчкицу од пет шопа, уз ову клопу.
Исти дан морам да одведем дете на виолину, спремим одело, понесем храну за мачора јер чим испоручим младунче на виолину идем у своју школу да директорки дам храну за Тома без Џерија, дочекам госте из друге музичке школе, да нам ђаци заједнички отандрчу неки концерт да сви поједемо пицу и увече ме чека фенсерај!
Спремам се да изађем, колегиница код које ми дете учи цигу лигу, ме пита да и њу повезем до града на часове. Може. Крећемо из куће. Улазимо у кола, покупимо и колегиницу. У сред Кнеза Милоша, док милимо у гужви капирам да:
1) Бензин је близу нуле
2) НЕма ми мобилног Ј5 који сам добио кад сам тео да раскинем са мобилним гигантом и...
3) Храна за мачора није у колима! (или ти, заборавио сам је негде успут!!!)
Ћутим, причам са колегиницом, све је у реду, детету дајем упутства шта да ради после часа и не зборим о заборављеном аксесорајзу!
Испоручујем друштванце и брже боље натраг кући. Молим БОга да нико није докон да се пење на мој спрат и мазне мачорову гозбу која је сигурно испред улазних ми врата јер тамо имам неки сточић близу лифта и одлажем на њему оно што носим док се обувам! А још више се надам да мој вољени Ј5 одмара у дневној соби и једва чека да га узмем и сурфујем даље и уживам у својој зависности од вајбера и четовања.
Хвала Богу и Гарфилдова квази лазања је ту а и мој Ј5 је спавао у соби.
Исто вече кад су све активности прошле, одлазим у Вилу Јелену на позив да са нашим БК-има прославим, неку њихову фешту. У сред свега пита Богољуб мог тату "Шта ти ради син?" тата му објасни да свирам клавир и предајем. "ХА, значи нема пара, сви уметници а ту нема паре..хахах"
Да
Замало да из џепа платим храну за мачора кога нисам хтео да видим, али добро. Није ми до пара колико ми је до....
Чекам да уђем у директоркин офис да бисмо нешто урадили, договорили. Не сећам се. У току чекања једна ученица је позвана да дође код ње у офис, да види детенце директоркину мацу на сликама. Лепо. Детенце је задовољно, видело је мацу и сад може на час свог инструмента.
Долазим на ред.
Директорка седи за фотељом, гледа у комп и пита ме "Драшкооо, јел си видео мог мачоора?"
Минимално љубазно одговарам "Нисам" и мало фали да питам "А да ли сте ви видели мог?"
Данашње време:
Директорка ме љубазно замолила да купим за дотичног мачора, храну у пет шопу који се налази близу моје зграде. Важи. Мацану сам набавио храну у вредности 2000 дин, од пара које ми је унапред дала наша supreme commander! Добио је гратис играчкицу од пет шопа, уз ову клопу.
Исти дан морам да одведем дете на виолину, спремим одело, понесем храну за мачора јер чим испоручим младунче на виолину идем у своју школу да директорки дам храну за Тома без Џерија, дочекам госте из друге музичке школе, да нам ђаци заједнички отандрчу неки концерт да сви поједемо пицу и увече ме чека фенсерај!
Спремам се да изађем, колегиница код које ми дете учи цигу лигу, ме пита да и њу повезем до града на часове. Може. Крећемо из куће. Улазимо у кола, покупимо и колегиницу. У сред Кнеза Милоша, док милимо у гужви капирам да:
1) Бензин је близу нуле
2) НЕма ми мобилног Ј5 који сам добио кад сам тео да раскинем са мобилним гигантом и...
3) Храна за мачора није у колима! (или ти, заборавио сам је негде успут!!!)
Ћутим, причам са колегиницом, све је у реду, детету дајем упутства шта да ради после часа и не зборим о заборављеном аксесорајзу!
Испоручујем друштванце и брже боље натраг кући. Молим БОга да нико није докон да се пење на мој спрат и мазне мачорову гозбу која је сигурно испред улазних ми врата јер тамо имам неки сточић близу лифта и одлажем на њему оно што носим док се обувам! А још више се надам да мој вољени Ј5 одмара у дневној соби и једва чека да га узмем и сурфујем даље и уживам у својој зависности од вајбера и четовања.
Хвала Богу и Гарфилдова квази лазања је ту а и мој Ј5 је спавао у соби.
Исто вече кад су све активности прошле, одлазим у Вилу Јелену на позив да са нашим БК-има прославим, неку њихову фешту. У сред свега пита Богољуб мог тату "Шта ти ради син?" тата му објасни да свирам клавир и предајем. "ХА, значи нема пара, сви уметници а ту нема паре..хахах"
Да
Замало да из џепа платим храну за мачора кога нисам хтео да видим, али добро. Није ми до пара колико ми је до....
No comments:
Post a Comment