Док сам у тоалет кабини наше школе довршавао оно за шта су Бори тражили 2 динара, неко је посегнуо за кваком и (ваљда) схватио да је закључано, али је одмах поново покушао/ла да отвори, па кад то није успело најзад проговори "ПА мислим, јел заааузеето?" (препознао сам глас наше секретарице Љиље). Дошло ми је да кажем "Па шта мислиш Љиљо, ушао сам унутра да играм игрице и у ствари није зазуето, него ето тако, неко ушао кроз суседни вц и закључао изнутра браву па побегао...или остао?" Ипак сам оћутао јер ми није ужитак да разговарам док обављам...јелте.
Скорашњи догађај је имао сличан образац. У паузи пред интерни час сам се закључао у својој радној соби, погасио светла и легао преко пар столица да одморим душу. Сваки ученик је био обавештен када треба да дође а до тада има још 45 минута. Али неко се нашао убрзо пред вратима и закуцао и почео да отвара. Игноришем. Светло је угашено, нема шансе да ме је провалио. Прође пар минута и опет се упорни субјект хвата за кваку, куца, покушава да ме лоцира. Пролазе ми мисли како је деци све могуће па и тај мој ученик (по психолошком профилу сам брзо детектовао ко је у питању) вероватно има свест да може да ме створи у учионици иако сви објективни налази говоре да ме ту нема! Углавном, капитулирао сам брзо пред жељом ученика и после пар минута сам изашао из собе уз његов радосни поздрав "Добар дан наставниче" иако смо се већ видели тај дан! Осећао сам се макар на трен ко Сидни Поатје у филму "Господину с љубављу".
Пре недељу две, понестало пара. Треба ми за дневне потребе бар 2 хиљаде, али нема. Из музичке школе у коју ми иде ћерка, траже неки податак из ђачке књижице. Одлучим да одмах испоштујем захтеве администрације и узимам књижицу. КАд оно чика Ђока Вајферт или ко је већ на 2000дин ми се смеши са првих страна јавне исправе зване ђачка књижица! Помислих како је ово најбоља функиција тог документа! Младунче је сигурно заборавило на тај дедин прилог или можда бакин, али сад ћу...пардон, сада ћемо сви имати користи!
Велик си Господе, хвала ТИ!
Скорашњи догађај је имао сличан образац. У паузи пред интерни час сам се закључао у својој радној соби, погасио светла и легао преко пар столица да одморим душу. Сваки ученик је био обавештен када треба да дође а до тада има још 45 минута. Али неко се нашао убрзо пред вратима и закуцао и почео да отвара. Игноришем. Светло је угашено, нема шансе да ме је провалио. Прође пар минута и опет се упорни субјект хвата за кваку, куца, покушава да ме лоцира. Пролазе ми мисли како је деци све могуће па и тај мој ученик (по психолошком профилу сам брзо детектовао ко је у питању) вероватно има свест да може да ме створи у учионици иако сви објективни налази говоре да ме ту нема! Углавном, капитулирао сам брзо пред жељом ученика и после пар минута сам изашао из собе уз његов радосни поздрав "Добар дан наставниче" иако смо се већ видели тај дан! Осећао сам се макар на трен ко Сидни Поатје у филму "Господину с љубављу".
Пре недељу две, понестало пара. Треба ми за дневне потребе бар 2 хиљаде, али нема. Из музичке школе у коју ми иде ћерка, траже неки податак из ђачке књижице. Одлучим да одмах испоштујем захтеве администрације и узимам књижицу. КАд оно чика Ђока Вајферт или ко је већ на 2000дин ми се смеши са првих страна јавне исправе зване ђачка књижица! Помислих како је ово најбоља функиција тог документа! Младунче је сигурно заборавило на тај дедин прилог или можда бакин, али сад ћу...пардон, сада ћемо сви имати користи!
Велик си Господе, хвала ТИ!
No comments:
Post a Comment