Прошлог новембра кад сам по други пут у животу дошао у Лондон, први мотив који ми је остао у сећању је бакица која држи неку дрвену тацну са гомилом беџева у облику маковог цвета "poppies", симбол Првог светског рата, тачније симбол погинулих војника на ратишту у Француској. Бакутанер стоји на излазу из метро станице и продаје беџиће, стреља очима ако нећеш да купиш! Већина људи које смо сретали тих шест дана, је носила тај беџ-цвет.
Поред Вестминстерске опатије су били пободени крстићи у знак сећања на погинуле, а у Националну галерију смо хтели да уђемо то вече у некој густој колони, али су нас љубазно обавестили да је то само за званице догађаја посвећеног Дану примирја или Победе у Првом светском рату....Великом рату.
Помислио сам да је то у ствари стогодишњица, али позабавивши се мало математиком, схватих да је била 99-огодишњица, али врло осетна, са свим пропратним симболима који приличе таквом сећању на изгинуле за слободу.....чију год.
Мало пре сам отворио фејсбук и видео слику девојке у народној ношњи, а у ствари није девојка. Јесте народна ношња. Аха!...то је геј парада...или није само геј парада...добро. Нема везе. Сећам се многих дана када су ме моји вршњаци уз пут, у школи, у блоку, кад ме сретну радо ословљавали са "Педеру!!" што због мог изгледа, понашања и других њихових поимања о мени. Морам да признам, да сам којим случајем тада био бар три пута јачи и пет пута луђи и храбрији, сваком од тих храбрих мушкарчина бих разбио вилицу уз упутство да се, кад се поново сретнемо, мени обрате са "Здраво Драле, како си?" и радо бих им узвратио поздравом ако поступе исправно.
Овако сам ћутао, и у својој тишини трпео такво понижење, док нисам мало одрастао и охрабрио се да на себи порадим и нађем девојку и да не морам ником да доказујем да ли сам педер или нисам. Иако се сећам лаганог подсмеха једне другарице кад сам јој преко телефона јавио да не могу да дођем на неки догађај јер идем да се видим са девојком.
Али да се вратимо на ове наше теме.
Покојни Радован Биговић, свештеник, професор чија сам предавања слушао повремено, је једном приликом изјавио како му се чини да људи немају свој став. Тада сам почео да схватам да имам право да имам лични став и да се он разликује од твог читаоче или од нечијег другог, ма ко тај био.
Срби су данас или већи Срби од Срба или већи педери од Елтона Џона. Или ћеш да добијеш штанглу у главу ако си геј или чак ако само изјавиш да су и геј људи-људи и твоји пријатељи. Или ћеш да будеш клерофашистодесницозатуцано--(допунити према нахођењу) ако кажеш да ниси за геј параду, или бар ниси за геј параду на дан Пробоја Солунског фронта (не знам да ли се пишу ова велика слова, али не познајем добро правопис).
Мислим да је изузетно перфидан гест којим се дозволила парада која је данас одржана у Београду, са све народном ношњом. Перфидна, јер пре свега нисмо као друштво, нација, грађани, појединци....схватили да је ДАНАС тачно 100 година од како је Српска војска, изгладнела, васкрсла, једва преживела албанску Голготу, успела да се опорави и дошла до Солуна и одатле пробила зид, фронт, пут ка отаџбини у којој су децу, жене, људе, старце и старице малтретирали, убијали и понижавали.
Пробој који се чак и у доба комунизма помињао међу људима. Редак историјски тренутак. Понос Србије.
Не могу да замислим да се, било у Британији било у Француској, овако побркају лончићи. Да не говорим о емисијама које сам гледао у продукцији ББЦ-а , о животу погинулих војника, о њиховим потомцима, нотесима, дневницима, сатовима, успоменама, остављеним девојкама код куће. Само кад видим споменик који је подигнут погинулима у бици на Соми, запитам се где су наше емисије, где су наши споменици?
Волим ову земљу. Имам пријатеље који припадају тзв геј популацији, нормално се дружимо. Није у томе проблем. Проблем је кад пресечеш све каблове са прошлошћу, кад бациш све старе албуме са сликама, кад не направиш радосни догађај у част твог прадеде који је тамо јуришао да би се ти после родио и играо фудбал са ортацима на терену. И твој прадеда је волео да живи, али је јуришао да прабаку не би нико малтретирао и да би му родила твоју баку и баба-тетку, да се играју и да воле све људе!
Поред Вестминстерске опатије су били пободени крстићи у знак сећања на погинуле, а у Националну галерију смо хтели да уђемо то вече у некој густој колони, али су нас љубазно обавестили да је то само за званице догађаја посвећеног Дану примирја или Победе у Првом светском рату....Великом рату.
Помислио сам да је то у ствари стогодишњица, али позабавивши се мало математиком, схватих да је била 99-огодишњица, али врло осетна, са свим пропратним симболима који приличе таквом сећању на изгинуле за слободу.....чију год.
Мало пре сам отворио фејсбук и видео слику девојке у народној ношњи, а у ствари није девојка. Јесте народна ношња. Аха!...то је геј парада...или није само геј парада...добро. Нема везе. Сећам се многих дана када су ме моји вршњаци уз пут, у школи, у блоку, кад ме сретну радо ословљавали са "Педеру!!" што због мог изгледа, понашања и других њихових поимања о мени. Морам да признам, да сам којим случајем тада био бар три пута јачи и пет пута луђи и храбрији, сваком од тих храбрих мушкарчина бих разбио вилицу уз упутство да се, кад се поново сретнемо, мени обрате са "Здраво Драле, како си?" и радо бих им узвратио поздравом ако поступе исправно.
Овако сам ћутао, и у својој тишини трпео такво понижење, док нисам мало одрастао и охрабрио се да на себи порадим и нађем девојку и да не морам ником да доказујем да ли сам педер или нисам. Иако се сећам лаганог подсмеха једне другарице кад сам јој преко телефона јавио да не могу да дођем на неки догађај јер идем да се видим са девојком.
Али да се вратимо на ове наше теме.
Покојни Радован Биговић, свештеник, професор чија сам предавања слушао повремено, је једном приликом изјавио како му се чини да људи немају свој став. Тада сам почео да схватам да имам право да имам лични став и да се он разликује од твог читаоче или од нечијег другог, ма ко тај био.
Срби су данас или већи Срби од Срба или већи педери од Елтона Џона. Или ћеш да добијеш штанглу у главу ако си геј или чак ако само изјавиш да су и геј људи-људи и твоји пријатељи. Или ћеш да будеш клерофашистодесницозатуцано--(допунити према нахођењу) ако кажеш да ниси за геј параду, или бар ниси за геј параду на дан Пробоја Солунског фронта (не знам да ли се пишу ова велика слова, али не познајем добро правопис).
Мислим да је изузетно перфидан гест којим се дозволила парада која је данас одржана у Београду, са све народном ношњом. Перфидна, јер пре свега нисмо као друштво, нација, грађани, појединци....схватили да је ДАНАС тачно 100 година од како је Српска војска, изгладнела, васкрсла, једва преживела албанску Голготу, успела да се опорави и дошла до Солуна и одатле пробила зид, фронт, пут ка отаџбини у којој су децу, жене, људе, старце и старице малтретирали, убијали и понижавали.
Пробој који се чак и у доба комунизма помињао међу људима. Редак историјски тренутак. Понос Србије.
Не могу да замислим да се, било у Британији било у Француској, овако побркају лончићи. Да не говорим о емисијама које сам гледао у продукцији ББЦ-а , о животу погинулих војника, о њиховим потомцима, нотесима, дневницима, сатовима, успоменама, остављеним девојкама код куће. Само кад видим споменик који је подигнут погинулима у бици на Соми, запитам се где су наше емисије, где су наши споменици?
Волим ову земљу. Имам пријатеље који припадају тзв геј популацији, нормално се дружимо. Није у томе проблем. Проблем је кад пресечеш све каблове са прошлошћу, кад бациш све старе албуме са сликама, кад не направиш радосни догађај у част твог прадеде који је тамо јуришао да би се ти после родио и играо фудбал са ортацима на терену. И твој прадеда је волео да живи, али је јуришао да прабаку не би нико малтретирао и да би му родила твоју баку и баба-тетку, да се играју и да воле све људе!
No comments:
Post a Comment